Уз помоћ Министарства просвјете и културе покренут је Електронски књижевни часопис за дјецу и младе „ЕЛЕКТРОНСКА РИЗНИЦА“.

Од данас сви могу да листају часопис на адреси http://www.elektronskariznica.com

Планирано је да часопис излази једном месено на 80 страна.

СРЕЋНО!

КОНКУРС ЗА ФЕСТИВАЛ ПОЕЗИЈЕ БЕОГРАДСКИХ ОСНОВНИХ ШКОЛА „МАЛИ ПОБЕДНИК 2023“

КОНКУРС ЗА „ДЈЕЧИЈЕ ЦАРСТВО 2023“

МИЛИЦА ЈАРИЋ – МОЛБА

Молба

Ако ћеш ме већ држати,

држи ме као што ниси никада пре.

Ако ћеш ме већ гледати,

гледај ме као што сањар гледа месец плав.

Ако ћеш ме већ узети,

узми ме у наручје као да сам дете,

као неко нежно биће,

као какву крхку ствар.

Не улази ми у живот

ако га не желиш знати.

Не узимај ми срце

ако га не желиш дати.

Јер ако је само једно од милиона,

ако га не љубиш,

ако ти није битно,

не узимај га као да их је тона.

Јер ја имам само једно.

И кад прођу искре, бујице и страсти,

кад нам не остане ништа осим пепео сив,

немој у мојим очима пасти

и тражити ко је крив.

Већ кад нам се погледи поново сретну,

кад једно другом будемо странци,

осмехни се и ти у том трену.

У спомен пољупцима што некад беху наши.

Милица Јарић

ПАВЛЕ ЈОВАНОВИЋ – ФЕЊЕР

Фењери

Ох, Београде, црни Београде,

Па шта ти мени не знаш?

Мени вечерас не сијају звезде,

Мила моја, драга вароши,

Аман, баш ништа не сија,

Ни месец, ни звезде, ни фењери,

Ни свици, ни фарови, ни небодери,

Ништа сем две звездице,

Даничице на меким јастуцима,

Море, најмекшим и најруменијим

Јастуцима румене свиле и кадифе

Образа њезиних.

Ма, добро, па шта ако се и јесам заљубио?

Ох, Београде, леле ничији Београде,

Које приче ли си ти све то удомио?

Павле Јовановић

ДУЊА ВУЛИЋ – РАСТКО

Растко

Храст у мени
Слутњом рођени
Жуборио је безгласно у презрелом звеку
Копита и година, свих одбеглих нада
И мртвог мириса цвећа

Храст у мени
Моји тешки корени
Смем ли да их устремим
И освежим
Сузом која одлази у живот ван мене
И која се враћа

Сваки пут кад трепнем
Ново своје лице у телу одрвеним
Док чекам – све тиши
Што сам више воден
И растем – све лакши
Крошњама прободен

Храст у мени
Још увек малени
Шири ситне крошње што личе на руке
Шири према браћи оцу и мајци
И воли их као што воли своју воду
И зна да је човеку дато једно име
Да га њиме зове онај што га воли
И зна да по трави ходе вредне бубе
И да коњи носе ноћу храбре људе
И зна да су књиге расуте по двору
Јер двор без књига не би био двор
И зна да у језеру на крају шуме
Распознаје свој лик у игри и смеху

Огледала има колико и људи
Путања мача чува и месечев мехур

Не пушта ме на миру овај храст у мени
Чудно занесени
И све ми се чини да су ове руке
Све што имам кад затворим очи
Јер једино њима могу овако
На груди да привијем птицу

Зато храст у мени
У сну затрепери
За ноћ озелени
Залива га неко ко му се нада

И где завршава храст а гранам се ја?
У води као да горим
Зар да у оку другога постојим
Као тајна лаж и никад живот досањани
Где да се скријем у шуми која гори
Јесам ли плод сопствени
Јесам ли жубор копнени
Јесам ли син и брат и човек
Јесам ли својих корена повесник
Јесам ли
Јесам ли?
Све сам то ја
И шта ћу све ноћас
У име обе руке
Престати и постати?

Лоза се топила у капима зноја
Под кораком овим тегобним а лаким
И знао сам да чиним у мога храста смрти
Све
Само својој кући да се вратим

Дуња Вулић

ДУЊА ВУЛИЋ АПСОЛУТНИ ПОБЈЕДНИК „БАЊАЛУЧКОГ ПЈЕСМОБОЈА“

Након велике пјесничке битке побједник 2. Међународног фестивала поезије за средњошколце „Бањалучки пјесмобој“ постала је Дуња Вулић, ученица 4. разреда Пожаревачке гимназије.