Завршен је Први међународни фестивал поезије за средњошколце „Бањалучки пјесмобој“.

У прелепом амбијенту Дома омладине у Бањалуци, пјесничка пера су укрстили млади пјесници из свих земаља региона. Најбољи са конкурса и они који су успјели да победе све препреке које им је постављала корона, рецитовали су своје радове у паровима и борили се за пролаз у наредни круг.

                                                                  док се ишчекује наступ

Пролазе први, други и трећи круг и остаје побједничка тројка:

Аница из Крагујевца, Михаела из Крушева и Невена из Милића.

Након велике борбе побједник фестивала и добитница награде „Златни дивит“ је Аница Манојловић, ученица Друге крагујевачке гимназије. Прва награда је штампање збирке пјесама са рецензијама познатих пјесника и промоција књиге и младог пјесника на наредном „Бањалучком пјесмобоју“.

Публика је могла да чује све 3 њене пјесме а овде вам представљамо њену пјесму са финалног надметања:

ФИЛИПОВЕ ПАТИКЕ

Куда те воде те ципеле?

Ено неке клупе.

Седи. Изуј се.

Те ципеле су, јелте, глупе.

Не можеш у ципелама преко реке.

У њима баш умишљено ходаш.

Обуј боље патике,

оне црвене.

У њима ћеш увек моћи, неспретно доћи до мене.

У њима ходаш бескорачно

и волиш бесконачно.

У њима шеташ док пијеш кафу

и шеташ непрестано бар недељу дана,

а оне воле цвеће, па стану

крај сваког јасмина и јоргована.

 

Цео живот се кријеш иза крошњи,

али су ти кораци те путеве одавно прошли.

Мислиш да се љубав крије у пољупцима,

али она је од пољупца много мања.

Цео живот ходаш на прстима

да не би уплашио уснулог лептира

који само о теби сања.

Хајде, обуј патике.

У њима се много лепше расте.

Кад изађеш из ципела

сунце изађе са истока

и врате се ласте.

 

Можда сам све ово смислила

и створила нестварно у својој глави.

Не знам да ли си икада носио патике,

Али надам се да ће ти ципеле појести мрави

или искљуцати дивље гуске.

Људи воле твоје ципеле

и фино испеглано тамно одело, претпостављам скупо.

Али и оно је глупо.

Све је тако плитко и глупо.

Плитке су ти речи,

плитак ти је дах,

плитки додири,

плитки су ти тањири

и плитки су ти џепови,

зар може љубав у џепове тог сакоа да стане?

Има места за сат, новчаник, телефон,

и тако нешто безвредно, ситно,

али у њима никада нећеш наћи

звончиће, перлице, бојице

и изгубљене дане.

На крају дана је једино битно

да ће сунце свакако заћи

и да ће сутра, опет да сване.

 

Ти јури ка небу да ухватиш сунце

и кад ти говоре да те сунце неће,

твој поспани лептир верује у тебе

и на раме ти изнова слеће.

Показао си ми човека у оделу и ципелама,

али ја сам у њему заволела дечака у патикама

ког живот покушава вући за нос.

 

Ни те патике нису довољно дубоке.

Преко реке можеш прећи

само сасвим,

сасвим

бос.

Друга је била Невена Видовић из Милића (СЦ „Милутин Миланковић“)

СВЕ ШТО НИКОМЕ НИЈЕ ВАЖНО

 Ми данас причамо

О свему што никоме није важно

Хоће ли бити кише?

Какву кафу волиш?

Зашто ме тако гледаш?

И која боја је најљепша?

А у мени све изгара,

И није ми битно да ли ће падати киша,

Ако ћемо киснути заједно,

Нити каква је кафа,

Ако је ти направиш.

Не гледај ме тако, мрсиш ми мисли.

Мислиш ли да смо се сувише касно срели?

Само је још остало да ти кажем,

Да је најљепша боја

Боја твојих очију.

Трећа је била млада Мекедонка, Михаела Талеска из Крушева (СОУ „Наум Наумовски Борче“)

НЕ МОЖАМ

Не можам како слепа

неправдата да не ја гледам.

Не можам како глува

омразата да не ја слушам.

Не можам како нема

болката да не ја кажам.

Не можам да разберам

дека никој не заприметува

а милиони солзи се ронат,

на трнливи патишта

раскрвавени газиме

и оттуѓени се навикнуваме

иако оддалеченоста на убива.

Не можам да молчам додека нечовечноста го убива човекот.

Публика је осим у дивној поезији могла да ужива и у музици Бранимира Росића и плесу чланова Плесног студија „Гема“

Бранимир Росић

                                                                        плесни студио „Гема“

Формат „Бањалучког пјесмобоја“, борба стиховима један на један, одлуке жирија, који је имао критеријуме и мишљења, који се нису свидјели баш свима, могли су се подвести под пјесму Бранимира Росића „Живот је томбола“ или у овом случају – „Пјесмобој“ је томбола!

Да додамо да су жири чинили: Тоде Николетић (да не набрајамо ко је), Мирко Вуковић, професор српског језика и књижевности, књижевник, пјесник и илустратор, и Горан Дакић, професор српског језика и књижевности, књижевник и новинар.

На крају, ипак су сви срећни и задовољни што су ушли у историју – учествовали су на Првом међународном фестивалу поезије за средњошколце „Бањалучки пјесмобој“.

Довиђења до наредне године и новог „Бањалучког пјесмобоја“!