Овогодишња награда за животно дјело и допринос дјечијем одрастању – ПРИНЦ “ДЈЕЧИЈЕГ ЦАРСТВА” иде у руке ДЕЈАНА АЛЕКСИЋА.
Дејан Алексић (Краљево, 1972) песник, драмски писац, романописац и стваралац књижевних дела за децу. Дипломирао је на Одсеку за српску књижевност и језик Филозофског факултета у Новом Саду.
Објавио је тринаест песничких збирки, књигу драма, један роман и преко двадесет књига за децу. Добитник је бројних значајних књижевних награда за поезију: Дисова награда, „Васко Попа”, „Меша Селимовић”, Змајева награда Матице српске, „Бранко Миљковић”, Награда САНУ из Фонда „Бранко Ћопић”, Драинчева награда, „Мирослав Антић”, „Ристо Ратковић”, „Исмет реброња”, Просветина награда, Матићев шал, Бранкова награда. Поезија Дејана Алексића превођена је на десетак европских језика, а посебне књиге песама објављене су на шпанском, пољском, француском, немачком, словеначком и македонском.
За роман Петља додељене су му је награде „Милош Црњански” и „Владан Десница”.
За драму Вина и пингвина 2010. године додељена му је Пекићева стипендија.
Као аутор књига за децу заступљен је у читанкама и обавезној лектири за основну школу. И у овој области награђиван је важним признањима: двоструки добитник награда „Политикин забавник” и „Невен”, награде „Душан Радовић”, награде Змајевих дечјих игара за изузетан допринос литератури за децу, награде Међународног сајма књига у Београду, „Плави чуперак”, „Змајев штап”, „Гордана Брајовић”, „Раде Обреновић”, Награде Града Ниша за књижевност за децу, „Гомионица”, Златно Гашино перо, Доситејево перо, Награде Радио Београда, Златни кључић Смедерева, „Стара маслина”, као и међународних признања „Мали принц”(два пута) и White Raven. Ове године је добио и Дисову награду за 2026. годину.
Ради као главни и одговорни уредник Издавачке делатности „Повеља”, у Народној библиотеци „Стефан Првовенчани” у Краљеву.
Дејану Алексићу ће награда, која се састоји од плакете, статуе и новачног износа, бити додјељена у оквиру “Дјечијег царства” 23.04.2026. године у Бањалуци.
Дејан Алексић
ЗМАЈ И СУПА
Замислимо скупа ову сцену глупу:
Змај у тањир дува да охлади супу.
И дува ли дува, из дубине плућа,
Не схвата што супа и даље је врућа.
Онолика ватра што из грла плане
Пред тањиром супе не може да стане.
И дува ли дува змејевити делија,
Што је више хлади – супа бива врелија.
Дување у супу предуго му тече,
Јер ни змај не воли кад језик опече.
И дува ли дува, никако да руча;
Главно јело чека, а супа још кључа.
Ресторан прегрејан, не помаже клима,
Ватрогасна служба већ позиве прима.
И дува ли дува – ватру, дим и пару,
Види да је супа у некаквом квару.
А то нису смешне и наивне ствари:
Не једемо супу која се поквари.
„Хоћу другу супу!” – конобара зове,
Већ спреман да дува у све супе нове.