Растко

Храст у мени
Слутњом рођени
Жуборио је безгласно у презрелом звеку
Копита и година, свих одбеглих нада
И мртвог мириса цвећа

Храст у мени
Моји тешки корени
Смем ли да их устремим
И освежим
Сузом која одлази у живот ван мене
И која се враћа

Сваки пут кад трепнем
Ново своје лице у телу одрвеним
Док чекам – све тиши
Што сам више воден
И растем – све лакши
Крошњама прободен

Храст у мени
Још увек малени
Шири ситне крошње што личе на руке
Шири према браћи оцу и мајци
И воли их као што воли своју воду
И зна да је човеку дато једно име
Да га њиме зове онај што га воли
И зна да по трави ходе вредне бубе
И да коњи носе ноћу храбре људе
И зна да су књиге расуте по двору
Јер двор без књига не би био двор
И зна да у језеру на крају шуме
Распознаје свој лик у игри и смеху

Огледала има колико и људи
Путања мача чува и месечев мехур

Не пушта ме на миру овај храст у мени
Чудно занесени
И све ми се чини да су ове руке
Све што имам кад затворим очи
Јер једино њима могу овако
На груди да привијем птицу

Зато храст у мени
У сну затрепери
За ноћ озелени
Залива га неко ко му се нада

И где завршава храст а гранам се ја?
У води као да горим
Зар да у оку другога постојим
Као тајна лаж и никад живот досањани
Где да се скријем у шуми која гори
Јесам ли плод сопствени
Јесам ли жубор копнени
Јесам ли син и брат и човек
Јесам ли својих корена повесник
Јесам ли
Јесам ли?
Све сам то ја
И шта ћу све ноћас
У име обе руке
Престати и постати?

Лоза се топила у капима зноја
Под кораком овим тегобним а лаким
И знао сам да чиним у мога храста смрти
Све
Само својој кући да се вратим

Дуња Вулић